Draško Stanivuković je ponovo podigao prašinu – ali ovaj put ne zbog neke gradske fontane, skulpture ili političkog performansa, nego zbog toga što je objavio upečatljiv video-isječak u kojem su sabrane najteže i najgrublje Dodikove uvrede na račun Bošnjaka. I to ne onako usputno, nego jasno, glasno, sabrano i servirano kao da poručuje: “Evo, ljudi, da se ne pravimo da ne znamo šta se već godinama govori.”
U videu se čuju izjave koje su, blago rečeno, sve osim diplomatske. Dodik govori o Bošnjacima kao da su neki imaginarni neprijatelji iz džepne bajke, a ne narod s kojim se dijeli zemlja, država, istorija i životni prostor. Stanivuković je te izjave poredao jednu za drugom, bez komentara, bez dodatnih efekata, bez jeftine dramaturgije – samo snimci, goli i sirovi, da se dobro vidi i još bolje čuje. I nakon toga je poručio da “vrijeme uvreda i podjela mora završiti”.
Poruka koju je poslao nije bila ni agresivna ni politički konstruisana, nego ljudska. Rekao je da Banja Luka nije grad mržnje, da Republika Srpska nije prostor uvreda i da obični ljudi ne razmišljaju onako kako političari galame po skupštinskim govornicama. Naglasio je da uvrede prema Bošnjacima ne predstavljaju nikakav „stav naroda“, nego isključivo produkt politike koja opstaje na svađama i podjelama. “Naš narod nije takav” – ponovio je, možda i namjerno, jer ponekad normalne rečenice treba ponavljati više puta da dođu do onih koji ih ne žele čuti.
Ono što ovaj potez čini zanimljivim jeste to što dolazi u vremenu kada su emocije u javnom prostoru prenapregnute, i kada je svaka riječ teža nego što bi trebala biti. U takvoj atmosferi, kada neko iznutra, iz samog političkog vrha jednog entiteta, izađe i kaže: “Ej, ljudi, dosta je”, to ima posebnu težinu. To nije više samo politička borba, nego pokušaj da se očuva osnovni nivo civilizacije – poštovanje čovjeka, bez obzira na vjeru, naciju ili komšiluk.
Не постоје добри и лоши, културни и некултурни народи, постоје само такви појединци.
Предсједник треба да буде персонификација свог народа, његове културе, мјере и достојанства, али данас гледамо човјека који више не представља ни функцију коју је обављао, ни народ у чије име… pic.twitter.com/TjTNSvEifa
— Драшко Станивуковић (@Stanivukovic_D) November 11, 2025
Stanivukovićev potez je, htjeli to priznati ili ne, otvorio prostor da se kaže ono što mnogi odavno misle: da je retorika mržnje postala normalizovana, a da ne bi smjela biti ni tolerisana ni opravdana. I zato je ovaj njegov video više od političkog odgovora – postao je mali poziv svim normalnim ljudima da više ne gutaju nepravdu, da ne pristaju na vrijeđanje u njihovo ime, i da se usprave kada neko pokuša narode pretvoriti u karikature.
Zanimljivo je i to da je tonski nastupio sasvim smireno, bez dizanja glasa, bez političkog teatra. Kao da je htio reći: “Ne moraš vikati kad govoriš istinu.” A istina je jednostavna – uvrede ne izgrađuju društvo. Mržnja ne pravi bolju budućnost. Podjele ne donose hljeb na sto. Ali zato pristojnost, poštovanje i normalan razgovor – itekako mogu.
Ako se ovakvi glasovi počnu češće čuti, možda se stvarno počne pisati jedna nova priča, ona u kojoj se ljudi gledaju kao ljudi, a ne kao etikete. Možda je ovo mali početak toga. A ponekad, baš ti mali počeci budu najvažniji.
#BanjaLuka #Stanivuković #Dodik #govorMržnje #zajedništvo #poštovanje #politikaBezMržnje #BiH
