Emocije i gubitak: Da li je ljubljenje preminulih opasno?
Gubitak voljene osobe predstavlja jedan od najtežih trenutaka u životu svakog pojedinca. Ove teškoće dodatno se otežavaju prilikom oproštaja, posebno na sahranama, gde mnogi žele da se poslednji put približe voljenima, dodirnu ih ili čak poljube. Ovaj ritual može nositi duboku emotivnu težinu za porodicu i prijatelje, predstavljajući simbol ljubavi, zahvalnosti i oproštaja. U tim trenucima, mnogi se vode svojim emocijama, često zanemarujući moguće rizike povezane sa fizičkim kontaktom sa preminulima. Ovaj paradoks između želje za emotivnim povezivanjem i brige o zdravlju postavlja važna pitanja o prirodi tugovanja i načinima na koje se nosimo sa gubitkom.
U nedavnom incidentu, moldavski lekar dr. Viktor Ivanovik, poznat po svom prisustvu na društvenim mrežama, izazvao je velike polemike svojim tvrdnjama o opasnostima ljubljenja preminulih. Prema njegovim izjavama, bakterije se počinju razvijati na telu preminulih nekoliko sati nakon smrti, potencijalno ugrožavajući zdravlje onih koji dolaze u kontakt s telom. Ove tvrdnje su naišle na kritike, ali i podršku, posebno među roditeljima male djece i osobama sa oslabljenim imunitetom. Postavlja se pitanje: kako izbalansirati emocije i brigu o zdravlju u ovim teškim trenucima? Kako se pojedinci suočavaju sa strahovima, a da pritom ne zanemare svoje emocionalne potrebe?
Emocionalna dimenzija gubitka
U trenutku gubitka, emocije često preuzimaju kontrolu nad razmišljanjem. Često se ljudi suočavaju sa osećajem bespomoćnosti, tuge i dezorijentacije. Ova osećanja su prirodna i neizbežna u procesu tugovanja, a način na koji svako od nas izražava tugu može se drastično razlikovati. Neki mogu izabrati da se oproste kroz fizički kontakt, poput ljubljenja, dok drugi mogu preferirati drugačije oblike oproštaja, kao što su pisanje poruka, izgovaranje reči ili čak stvaranje umetničkog dela u čast preminulima. Psihologija tugovanja naglašava kako svaka osoba nosi svoj jedinstveni proces, koji je često oblikovan kulturom, ličnim vrednostima i emotivnim vezama sa preminulima. Na primer, u nekim kulturama, dodirivanje tela preminulog može se smatrati poslednjim činom ljubavi, dok u drugima može biti viđeno kao nešto što treba izbegavati.
Naučni aspekti i stručne tvrdnje
Doktor Stjuart Fišer, internista iz Njujorka, izneo je drugačije mišljenje od dr. Ivanovika. On smatra da su tvrdnje o opasnostima ljubljenja preminulih naučno neodržive. Prema njegovim rečima, ljudski imuni sistem je sposoban da se nosi sa mikroorganizmima koji se mogu naći na telima preminulih. „Bakterije koje se razvijaju na telu ne bi mogle preživeti u zdravom organizmu, jer bi imuni sistem brzo reagovao“, objašnjava on. Osim toga, Svetska zdravstvena organizacija je kroz svoja saopštenja naglasila da posmrtni ostaci prirodno umrlih ne predstavljaju opasnost u smislu širenja bolesti, osim u izuzetnim slučajevima gde su bolesti visokog rizika, poput kolere, u pitanju. Ove informacije su važne ne samo za razumevanje rizika, već i za pružanje emotivne podrške onima koji se suočavaju sa gubitkom.
Stručnjaci takođe naglašavaju da pripremanje tela za sahranu obuhvata niz profesionalnih procedura koje minimiziraju zdravstvene rizike. Radnici pogrebnih preduzeća su obučeni da se pridržavaju strogih higijenskih pravila, a tela se često čuvaju u kontrolisanim uslovima. S obzirom na sve ove informacije, može se reći da su strahovi koje izražavaju neki pojedinci možda pretjerani, i da ne bi trebali da umanjaju emocionalnu vrednost oproštaja. Na primer, u mnogim pogrebnim običajima, prisutnost pogrebnog osoblja i njihovo iskustvo pomažu u stvaranju sigurnog okruženja za sve prisutne na sahrani, čime se smanjuje rizik i pruža podrška onima koji tuguju.
Društveni odgovor i dileme
Reakcije na Ivanovikove tvrdnje su bile raznolike. Dok su neki podržavali njegovo upozorenje, mnogi su ga kritikovali kao neosetljivog prema ožalošćenima. U vremenu kada je emocionalna povezanost sa preminulima od suštinskog značaja, postavlja se pitanje koliko bi naučne tvrdnje trebale da utiču na individualne odluke o oproštaju. Mnogi ljudi su se oglasili na društvenim mrežama, izražavajući da bi, uprkos mogućim rizicima, ponovo poljubili svoje bližnje. Ovaj čin za njih predstavlja više od fizičkog kontakta – to je simbol ljubavi i poštovanja. Oštar kontrast između naučnih stavova i ličnih emocija otvara diskusiju o tome kako se društvo nosi sa gubitkom i kako se pravila i običaji formiraju oko tih iskustava.
Razumijevanje emocija i donošenje odluka
U ovim teškoćama, ključno je razumeti sopstvene emocije i postupke. Psihološke studije o emocijama sugerišu da je svaka emocija, bez obzira na to koliko bila teška, deo ljudskog iskustva i ne bi trebala biti potiskivana. Ako neko oseća potrebu da se oprosti fizičkim kontaktom, to može doneti emocionalno olakšanje i biti važan deo procesa tugovanja. U tom smislu, važno je pronaći balans između straha od mogućih rizika i potrebe za emotivnim povezivanjem. U praksi, to može značiti razgovor sa stručnjacima o svojim osećanjima ili uključivanje u rituale koji su specifični za kulturne i lične tradicije, kako bi se osiguralo da se proces tugovanja odvija na zdrav način.
U svetu koji se često oslanja na naučne tvrdnje, ne smemo zaboraviti da su emocije duboko ljudske i da ih treba poštovati. U trenucima gubitka, svaka osoba ima pravo da izrazi svoje osećaje na način koji smatra ispravnim, bez obzira na savete drugih. Na kraju, ljubav, tuga i poštovanje prema preminulima ostaju temeljni elementi u svakom procesu tugovanja. Gubitak je složen i često bolan proces, a svi imamo različite načine da se nosimo sa tim, što je u redu i potpuno prirodno.
